U tišini mojih misli,
kuca srce moje,
uspomene ono seća,
na lepote zemlje moje.
Svuda šuma,trava, reka,
izvori su vode puni,
sve miriše tako nežno,
na prirodu i na seno.
Mostova je naših svuda,
lepih zgrada, kuća, vila,
gradovi su tako fini,
u svakom je uspomena.
Al priroda nigde bolja,
tako divlja tako svoja,
mirisi se njeni šire,
stranci joj se stvarno dive.
A narod naš, pa različit je,
da ugosti uvek tu je,
da nahrani i druguje,
da dočeka i isprati,
da dobrotom dobrotu uzvrati.
Naša zemlja čari ima,
spomenika i kulture,
istorija zlata vredna,
savršeno neuredna.
I slobodu ona ima,
i dobrotu i lepotu,
svaki delić njene grude,
vredi da se dive ljudi.
Savršena nije ona,
ali ljubavi za sve ima,
važna može da se pravi,
njena gruda nikog tužnim ne ostavi.
