Higijena kod Vikinga
Iako se Vikinzi najčešće zamišljaju kao prljavi divljaci neobuzdane, raščupane kose, moramo reći da je to pogrešno. U stvarnosti su Vikinzi vodili računa o češljanju, doterivanju kose, kupanju.
Arheološki nalazi to potvrđuju s obzirom na to da je pronađen veliki broj sredstava za higijenu kao što su češljevi, pincete, štapići za čišćenje ušiju, pribor za čišćenje noktiju, čačkalice.
Engleski sveštenik Džon od Valingforda navodi da su se Vikinzi svakodnevno češljali, kupali subotom i često menjali svoju vunenu odeću i da su primenjivali ove nehrišćanske i paganske radnje s ciljem da zavedu Engleskinje iz visokog staleža. U pisanim izvorima se opisuju kao doterani srcelomci.
Ibn Fadlan o Vikinzima
Mada, drugačije informacije dobijamo od arapskog putopisca iz 10. veka Ibn Fadlana koji je zabeležio da oni svakog dana peru svoje lice i glavu a to rade na najprljaviji i najpoganiji mogući način. Naime, sluškinja svakog jutra donosi veliku posudu sa vodom, prinosi je svom gospodaru, on pere ruke, lice i kosu. Kosu pere i raščešljava u vodi. Onda duva svoj nos i pljuje u vodu. Kada završi, sluškinjatu istu vodu nosi do svih ostalih osoba u domaćinstvu koje rade to isto.
Gađenje Ibn Fadlana je jasno s obzirom na to da se od pobožnih muslimana očekuje da se peru isključivo u tekućoj vodi ili vodi koja se sipa iz posude i potom otiče ne dodirujući ponovo onog ko se kupa.
U sagama se opisuje da su obično žene prale kosu muškarcima kao izraz naklonosti, pa je moguće da su posude ipak pražnjenje nakon svakog pranja. Ibn Fadlan bi ipak smatrao da je posuda isprljana prethodnim korišćenjem čak i ako je voda promenjena.
Osim Ibn Fadlana gotovi svi izvori ukazuju na to da su tokom Srednjeg veka Vikinzi bili među najčistijim od svih Evropljana. Leti su se kupali u jezerima ili na potocima ili u kupatilima , (koja su tokom zime zagrevana) nađenim na skoro svim većim farmama. To bi bilo nešto poput sauna.
Pranje ruku je bilo redovno i obavezno pre svakog obroka.
Izgleda da su redovno pranje ruku i kose bili norma i da je bilo neuobičajeno za Vikinge da ne održvaju higijenu.
Moguće je da su jedino ljudi koji su bili u žalosti preskakali ove rituale čistoće.
Češljevi
Verovatno je najčešći pribor za sređivanje bio češalj koji je korišćen ne samo da zagladi i dotera kosu već i da ukloni priljavštinu i štetočine.
Češljevi su bili u svakodnevnoj upotrebi u svakom društvenom sloju. Korišćeni su i tokom pranja kose tako što su češljali mokru kosu za vreme pranja.
Neki naučnici veruju da je rasprostranjeno korišćenje češljeva u antičkom svetu imalo veze sa odbranom od vaški i gnjida. Koštani češljevi su među najčešćim arheološkim nalazima na lokalitetima koji pripadaju Vikinzima. Nađene su dve vršte češljeva : jednodelni i složeni češljevi. Jednodelni češljevi su pravljeni, kako im i samo ime kaže, iz jednog dela, od jednog komada kosti ili slonovače. Većina ovih češljeva ima zupce sa obe strane drške. Potreba za dovoljno velikim parčetom materijala da se napravi takav češalj doveo je do toga da je većina napravljena od kosti kita ili slonovače (uvožene iz Mediteranskih zemalja).
Ovi češljevi su imali složenu dekoraciju. Neki ih zbog toga nazivaju „liturgijskim češljevima“, mada nije sigurno da su zaista korišćeni u liturgijama do kraja 13 veka.
Dvostrani češljevi iz doba Vikinga bilo jednodelni ili složeni, obično imaju fine zupce. Zupci su veoma blizu jedni drugima pa se pretpostavlja da su korišćeni da bi se odbranili od štetočina u kosi.
Grublja, hrapavija strana je korišćena za raščešljavanje zamršene kose i stilizovanje frizure Vikinga.
Složeni češljevi čine većinu pronađenih češljeva. Uglavnom su pravljeni od jelenskih rogova.
Nalazi u grobovima pokazuju male razlike u korišćenju muških i ženskih češljeva. Muški su skoro uvek pronalaženi sa futrolom za češalj, napravljenom gotovo indentično kao sam češalj samo bez zubaca.
Žene su, sa druge strane, očigledno češljeve nosile u ručnoj tašni ili torbi, pa im tako futrole za češalj nisu ni bile potrebne.
Muške frizure
Ne postoji neka određena vikinška muška frizura. Frizure Vikinga su bile veoma raznovrsne. kao i danas. Neke su možda bile uobičajene u određenim oblastima, ili je profesija diktirala stil.
Obično su samo robovi nosili veoma kratku kosu. Obični ljudi su verovatno nosili kosu dužine do vrata ili ramena, a brade duge koliko im je bilo udobno. Profesionalni ratnici su možda nosili kraću kosu da bi smanjili opasnost da im bradu ili kosu neprijatelji zgrabe tokom bitke.
Arapski posmatrač Ibn Fadlan je primetio da su Rusi (grupa Vikinga verovatno švedskog porekla, čiji vođa se zvao Rurik. Naziv su dobili od finske reči za Šveđane- Rotsi, Rutsi, reči koja se dovodi u vezu sa veslanjem, brodovima ili ljudima sa mora) izbeljivali svoje brade da bi dobili žutu boju šafrana, pa se pretpostavlja da su isto radili i sa svojom kosom. To izbeljivanje je postizano korišćenjem mekog ali jakog sapuna. Plinije stariji (rimski pisac i naučnik iz I veka) je zabeležio ovu praksu kod germanskih plemena i ukazao da su kod njih kosu pre farbali muškarci nego žene.
Inače, sapun su izmislili Gali i koristili su ga za bojenje kose u crveno. Pravljen je od masti i pepela – najbolji su bili od pepela bukovog drveta i kozije masti.
Mnogi Germani su ga korislili, više muškarci nego žene.
Takođe, zabeleženo je da su im brade uvek bile negovane i doterane.
Ženske frizure
Izbor ženskih frizura tokom vikinškog doba je izgleda bio ograničeniji u odnosu na muške frizure. Smatra se da je plava kosa bila najcenjenija, a da su brinete izbeljivale kosu istom metodom koju su koristili Kelti. U pitanju je jak sapun osnove za izbeljivanje pravljene od ceđi čime se dobijala crvena ili crveno zlatna boja.
Robinje su, kao i robovi morale da nose kratku kosu kao znak njihovog ropskog položaja.
Neudate devojke su nosile dugu kosu slobodno puštenu ili su stavljale venac na glavu (nekad pozlaćen) naročito prilikom formalnih događaja. Ponekad su nosile pletenice.
Udate žene su obično vezivale kosu u čvor na potiljku ili bi je namotale na vrhu glave i često bi prekrivale kosu kapom ili velom. Neki izvori navode da je za vikinške udate žene bilo obavezno da prekrivaju kosu.
Nalazi u grobovima iz IX i X veka ne potvrđuju ove navode, ali u hristijanizovanim oblastoma (oko Dablina i Jorvika) ovi nalazi su česti. Pretpostavlja se da vikinške žene iz ranog perioda nisu nosile kape a da je taj običaj nasleđen od Anglo-saksonskih žena, na primer, svilene marame iz X veka koje su se vezivale ispod brade ili na vratu ispod kose.
Kamene predstave pokazuju da su anglo-vikinške žene imale više vrsta frizura koje su nosile. Na primer, po dve pletenice koje padaju sa obe strane glave ili kosu začešljanu na razdeljak i punđa.
